Nemirna deca, lekovi i mudrost življenja

lou2Na nedavno održanom svetskom kongresu filozofskih praktičara, dvanaestom po redu, u Atini, jedan od rodonačelnika ovog pokreta, Lu Marinof, autor megabestselera Platon, a ne Prozak (prevedenog i kod nas), razumljivim jezikom je objasnio filozofsku stranu takozvanog „hroničnog deficita pažnje“ kod dece. Reč je o „poremećaju“ koji se, konkretno, svodi na to da dete nije u stanju da sedi na jednom mestu više od par minuta, ne može da sluša nastavu u školi, već želi da trči i kreće se, i stoga ima problema u ispunjavanju svojih obaveza.

Trend u psihijatrijskom lečenju ovakve dece je sve veća upotreba lekova, uključujući i antipsihotike. Dijagnostički i statistički priručnik (DSM) ― „biblija“ psihijatrijske dijagnoze i lečenja u Americi, ali i širom sveta ― u svom 5. izdanju, koje treba da uđe u upotrebu sledeće godine, predviđa obaveznu upotrebu antipsihotika za ovakvu decu. DSM predviđa niz novih „mentalnih poremećaja“ zasnovanih na prostom posmatranju ponašanja, a jedan od najinteresantnijih je „poremećaj nepoštovanja terapije“: ako pacijent ima rezerve u odnosu na dijagnozu i terapiju, i ne sledi strogo uputstva psihijatra, već sama ta činjenica predstavlja novu „dijagnozu“. Primera ima mnogo, a među politički najnekorektnijim je i činjenica da je, svojevremeno, DSM homoseksualnost definisao kao mentalni poremećaj.

Pokušaj da se roditelji nateraju da deci daju antipsihotike samo zato što su „nemirna“, kao i sve bezočnija medikalizacija socijalnih i kulturnih problema, kao što je skraćivanje raspona pažnje, gojaznost među decom i povećana agresivnost, izazvao je, prvo, velike podele među profesijama koje se bave mentalnim zdravljem, a kulminirao je ove godine. Američki Nacionalni institut za mentalno zdravlje, ogromna vladina agencija zadužena za regulisanje rada zdravstva u ovoj oblasti, odbacio je DSM 5. Time je otvoren prostor za širu društvenu debatu o samom načinu na koji se mentalne bolesti dijagnostifikuju, o nedovoljnosti simptomatske dijagnoze, i o potrebi da se ona potkrepi etiologijom i izvesnim „ontološkim“ objašnjenjima koja pokazuju da lekari imaju neku predstavu o tome šta je bolest, koji je njen odnos sa pacijentovom stvarnošću, i koji su njeni kulturni koreni.

Prema Marinofu, osnovni problem „hroničnog deficita pažnje“ je opšti trend skraćivanja raspona pažnje, kako kod dece, tako i kod odraslih, koji je rezultat tehnologije i ubrzanog ritma života. Danas je retko naći ne samo dete, nego i odraslu osobu koja je u stanju dosledno i u kontinuitetu da pročita obimniju knjigu. Mali broj ljudi može da gleda dugačke filmove bez prekida, a format razgovora i dopisivanja se, od nekadašnjih pisanja pisama koje je trajalo satima i danima, sveo na email i sms poruke čije pisanje ne traje više od par minuta. Čak i u porukama tako kratkog raspona, počela je da se gubi gramatika. Da bi se uštedelo vreme i „klikovi“, izostavljaju se velika slova, znaci interpunkcije, koriste se brojevi umesto reči kada se (u engleskom, na primer) izgovaraju isto kao neke reči (4 ― four se koristi umesto reči „for“ koja znači ― „za“, itd.). Roditelji decu ostavljaju satima ispred televizora, jer tada dete ćuti i ne smeta, a preumorni roditelji mogu da se bave svojim obavezama. Mali broj roditelja čita i crta sa decom, a najnoviji trend je da se i bebe mogu videti u restoranima i kaficima kako zure u tablet-uređaje sa crtanim filmovima dok roditelji „slobodno“ razgovaraju.

Fizička aktivnost dece je drastično smanjena, a internet je zamenio druženje. Tržišna kultura međuljudskih odnosa je dovela do zaborava činjenice, koju je jedan filozof slikovito izrazio, da se „ljudski odnosi ne svode na plaćanja u kešu“.

images3Farmaceutska industrija je ovo stanje brzo i efikasno iskoristila: tamo gde nema vremena za ljubav, postoje lekovi koji će simulirati dobra osećanja; tamo gde se ne može dete odgajati u skladu sa njegovim potrebama, postoje lekovi koji će ga učiniti mirnijim; tamo gde je čovek izgubio kontakt sa svojim vrednostima i emocijama, lekovi će ga učiniti prihatljivijim ljudskim bićem. Prema Marinofu, princip je postao: „ako imaš problem koji je kulturno uzrokovan, a korigovanje uzroka je naporno ― drogiraj problem“.

Rešenje problema hroničnog deficita pažnje je u svemu onome što vraća raspon pažnje u prirodne okvire: ograničavanju korišćenja mobilnog telefona kod dece, ograničenju korišćenja računara, interneta i chat foruma, ohrabrivanju pravog druženja „lice u lice“ i, što je najvažnije, reorganizaciji vremena roditelja i preispitivanju njihovih prioriteta. Deca treba da imaju iskustvo „dugih čitanja“: nekada su Ana Karenjina i Rat i mir bili obavezni deo lektire, a danas se umesto čitanja dela koriste različiti „dajdžest“ tekstovi. Roditelji treba dugo da razgovaraju sa svojom decom, vežbajući tako i svoju pažnju i sposobnost slušanja. Moderni kulturni trendovi su, uporedo sa rasponom pažnje, uništili i sposobnost slušanja kod mnogih od nas, i to je velikim delom razlog za brojne nesporazume, sukobe, uzajamne strahove i agresiju.

Prioriteti u suočavanju sa problemom nedostatka pažnje kao bolešću modernog doba moraju podrazumevati filozofska pitanja o sopstvenom životu, a pre svega: šta je „dobar život“ za mene i moje dete? Kakva je uloga porodice, prijatelja, rodjaka, u ukupnom kvalitetu života deteta? Kako na dete utiče nedostatak ljubavi u porodici, ali i u društvu? Koliko je, u odnosu na sve to, važno da dete ima novi bicikl, novi model mobilnog telefona, ili firmiranu odeću?

Kada su farmaceutske firme pokušale da prodaju „Prozak“ u Kini, reklamirale su ga kao „sjajan lek za depresiju“. Poduhvat je doživeo potpuni debakl. Odgovor koji su trgovci Prozaka dobijali potpuno ih je zbunio, a uglavnom je glasio: „Ali ako sam ja depresivan, i cela moja porodica je depresivna. Zar da svi uzimamo Prozak? Ima nas mnogo.“. Istovremeno, odgovor je nepogrešivo pokazao na ogromnu prednost istočne kulturne u odnosu na Zapadnu u pogledu epidemije nedostatka pažnje i entuizjazma za život: osnovna socijalna jedinica, ali i osnovn koren ličnog identiteta na Istoku je porodica. Samim tim, čovek nikada nije sam, i nikada nije prepušten problemima koje u individualističkoj kulturi Zapada sve više privremeno rešavaju psihotropni lekovi. To ne znači da na Istoku nema mentalno obolelih, ali ti mentalno oboleli su zaista bolesni od cerebralno zasnovanih poremećaja, a ne pate od kulturnih poremećaja koji se simptomatski dijagnostifikuju kao medicinski problemi.

Druga velika klasa poremećaja o kojoj je Marinof govorio je gojaznost kod dece. Pored nedostatka fizičke aktivnosti, deca, ali i odrasli, kompenzuju nezadovoljavajuća raspoloženja i socijalne odnose uzimanje takozvane „feel-good“ hrane, uglavnom bogate šećerima. Privremeno oslobađanje endorfina dovodi do poboljšanja raspoloženja, ali se, „već nakon 3 sekunde“ problemi vraćaju, što dovodi do ponovljenog uzimanja šećera, i, u krajnjoj posledici, gojaznosti i brojnih medicinskih problema.

Življenje „dobrog života“ se uči, baš kao što je i razvijanje različitih ukusa stvar učenja. Jedan od osnivača američke pragmatičke filozofije, Čarls Sanders Pers, smatrao je da je suština morala u „generalnom izboru dobrog života“, a da je ključ takvog morala „navika“ ili „običaj“. Stoga je i smisao praktične filozofije da pomogne identifikovanje i razbijanje štetnih obrazaca ponašanja putem stvaranja uvida i razvijanja motivacije zasnovane na potrebi da se živi ispunjenije i srećnije.

Aleksandar Fatić