„Princip zadovoljstva“ i „princip stradanja“

(Uloga pravila u filozofskom etičkom konsaltingu)

princip-zadovoljstva

Naše ukupno shvatanje i razumevanje stvarnosti, kao i naše postupanje, u najvećoj meri je obuhvaćeno pravilima. Sam pojam pravila podrazumeva pretenziju na univerzalnost, i u izvesnom smislu se može utvrditi da je ukupan domen ljudskih interakcija regulisan različitim nivoima pravila.

Za filozofski konsalting je od posebnog značaja razlikovanje između unutrašnjih i spoljašnjih pravila, koja mogu „sarađivati“, ali mogu i biti u konfliktu. Kada dođe do konflikta između spoljašnjih i unutrašnjih pravila, nastupaju manifestacije kroz pritiske i probleme u odnosima sa sredinom ili se razrastaju unutrašnji konflikti. Da bi se ti konflikti razumeli, neophodno je prvo razumeti unutrašnja pravila i način na koji se ona razlikuju od spoljašnjih.

Metod kojim se postiže ova spoznaja je „ispitivanje perimetra“ koji „pokrivaju“ naša unutrašnja pravila. Ljudi imaju različite perimetre pokrivene unutrašnjim pravilima: zavisno od njihovih vrednosti, neke oblasti života za njih mogu biti manje relevantne od drugih ili sasvim irelevantne: oni mogu nemati stav o nekim aspektima života, i za njih prihvatanje nekog od sredinski prihvaćenih stavova može biti rešenje. U takvim slučajevima nema konflikta.

U drugim oblastima, čovek će imati snažno izražene stavove zasnovane na upadljivo pozicioniranim vrednostima. Perimetar stavova (a samim tim i „unutrašnjih pravila“) govori o uslovima za postizanje moralne ravnoteže i putevima za rešavanje konflikata sa sredinom.

Vreme nihilizma je upravo zato nezadovoljavajuće za sve jer poništava značaj izrazitih stavova i pravila. Ono u stvari lišava svet njegovih vrednosnih boja i strasti uverenja: odnosi se svode na protokol, a ispravno i pogrešno se utapaju u nešto neutralno, bezlično i amorfno.

Jedan od zabrinjavajućih asapekata nihilizma je konfuzija u pogledu principa zadovoljstva. Taj princip nije haotičan, nego visoko strukturisan. Zadovoljstvo ne samo da podleže pravilima koja ga, za svakog pojedinca, ali i za ceo kolektiv, usmeravaju, nego je u velikoj meri i rezultat pravila. Zadovoljstvo je nepomućeno drugim, konfliktnim osećanjima, samo kada je jasno definisano kao opredeljenje, kao deo čovekovog sistema vrednosti.

Kada se zadovoljstvo praktikuje nihilistički, haotično, u neskladu ili u nejasnom odnosu sa čovekovim vrednostima, njega često prate griža savesti i druge negativne emocije koje ga, ponekad, višestruko poništavaju.

Princip zadovoljstva, koji je jedan od najmoćnijih metoda za rešavanje konflikata i egzistencijalnih kriza, podrazumeva sebi svojstvenu filozofiju. On zahteva pažljivo planiranje, koje se ponekad može približiti i asketizmu. Antički epikurejci su smatrali da je princip zadovoljstva jedino pouzdano rukovodeće načelo kroz život, ali da on ima vrednost samo kada je zadovoljstvo tako odmereno i planirano da ne izaziva, u dugoročnijoj perspektivi, veće stradanje. Ponekad je, u ime maksimalnog ukupnog zadovoljstva, potrebno u konkretnom slučaju usvojiti asketizam, to jest odreći se zadovoljstva.

Primeri ovog načela su brojni. Ulazak u nedozvoljene seksualne afere, kao što su paralelne vanbračne veze, može doneti intenzivno zadovoljstvo, ali često u dugoročnom smislu dovodi do gubitka porodice, ugleda i izabranog načina života, to jest do stradanja koje daleko prevazilazi zadovoljstvo. Konzumiranje droge može doneti zadovoljstvo, ali posledice mogu biti gubitak zdravlja i ogromno stradanje. Primena političke vlasti na neumeren i nelegitiman način može biti izvor opijenosti moći i snažne satisfakcije ega, ali njene posledice mogu biti javna sramota, krivični postupak, zatvor, ili stigmatizacija u zajednici, što sve predstavlja veće stradanje od satisfakcije koju uživanje u vlasti donosi.

Princip zadovoljstva ilustruje značaj pravila, jer stihijsko traženje zadovoljstva vodi do principa stradanja. Upravo stoga, ako usvojimo epikurejsko shvatanje, koje jedno od najkorisnijih u filozofskom savetovanju za niz ličnih problema, da je zadovoljstvo pouzdan kriterijum za izgradnju životne strategije, utoliko pre moramo pažljivo izgraditi „strategiju zadovoljstva“, koja će počivati na sopstvenim pravilima i biće izuzetno moralno osetljiva. Kao i princip zadovoljstva, i pravila njegovog obezbeđivanja, i moral, imaju suštinsku praktičnu vrednost, i svo troje su u bliskoj uzajamnoj vezi. Zadatak filozofskog savetnika je da otkrije vrednosnu osnovu čovekovog pogleda na svet, a potom da pojedincu pomogne da razvije efikasnu i moralno solidnu strategiju koja će mu omoći da taj pogled na svet u najvećoj meri ostvari uz maksimalno prateće lično ispunjenje, uključujući i zadovoljstvo.

Autor: Aleksandar Fatić