Javna uprava, etika i administrativno zlo

administrativno-zlo

Savremena etika javne službe fokusirana je na proces u kome profesionalni službenik donosi odluke u okvirima birokratizovanog organizacionog sistema. U javnoj sferi smatra se da je ključno očuvanje institucionalnog integriteta tako što će službenici postupati u skladu sa profesionalnim normama, tako što neće činiti greške (nemar, nekompetencija itd.) niti praviti prekršaje kojim bi se narušilo javno poverenje (korupcija, nepotizam itd.), i istovremeno, tako što su javni službenici odgovorni za svoj rad izabranim predstavnicima (u demokratskom kontekstu). Javni službenici se podstiču da tragaju za većim dobrom tako što će koristiti diskreciju u primeni pravila i propisa i tako što će nastojati da se na kreativan način suoče se sa dinamičnim okolnostima. Međutim, ne postoji dovoljno razvijena svest o fundamentalnom etičkom izazovu koje profesionalni javni službenik ima u savremenoj tehničko-racionalnoj kulturi — da neko može biti dobar i odgovoran profesionalac u javnoj službi i istovremeno da čini ili doprinosi činjenju administrativnog zla. “Dobar“ javni službenik bi trebalo da jednako izbegava ekstremeno postupanje u smislu strogog pridržavanja pravila kao i podrivanje vladavine zakona svojim ličnim procenama interesa.

U tehničko-racionalnoj koncepciji etike savremene javne službe, lična savest je uvek podređena hijerarhijskoj strukturi. Ova etika ima problem u suočavanju, sa jedne strane, odgovornosti profesionalnog javnog službenika prema hijerarhiji autoriteta, javnoj politici i zahtevima posla, i, sa druge strane, lične, društvene odgovornosti za sadržaj ili posledice odluka ili postupaka. Savremena administracija funkcioniše tako što subjektivno i lično dolazi tek iza javnog i objektivnog. S obzirom na realnost administrativnog zla, javni službenik bi trebalo da bude svestan da etičko ponašanje u službi nije definisano samo tako što postupati u skladu sa pravilima i propisima. Norme zakonitosti, efikasnosti i uspešnosti koliko god da su profesionalne, niti promovišu niti u svakom slučaju štite dobrobit ljudi, a posebno ne one najranjivije članove društva čiji se broj povećava u savremenom svetu. Kultura tehničkog racionalizma analitički sužava proces u kome javna politika se formuliše i primenjuje, tako da su tzv. moralne inverzije verovatnije (kada nešto zlo na uverljiv način biva redefinisano kao dobro).

Zlo kratko možemo definisati kao antitezu dobrom u principijelnom smislu. Pod zlom podrazumevamo postupanje ljudskih bića koje nepravedno ili nepotrebno izaziva patnju, bol ili smrt drugog ljudskog bića. Zlo se može razumeti i kao društveno konstruisana kategorija čije specifičnosti određuju okolnosti i moral određene zajednice.

Administrativno zlo je relativno nov etički koncept koji ima poreklo u oblasti javne administracije i predstavlja postupanje javnog službenika na način koji je u skladu sa organizacionom perspektivom ili politikom, ali i fundamentalni izazov etičkim osnovama javne službe. Oklevanje da se prizna značaj administrativnog zla kao dela identiteta i prakse javne službe i javne politike, povećavan njegov uticaj i mogućnost da u budućnosti, u ime javnog interesa, institucije postupaju na način koji je dehumanizovan i destruktivan.

Administrativnim zlom označavamo upotrebu tehnologije, profesionalaca u administraciji i hijerarhijskih organizacionih struktura na način koji kolektivne akcije odvaja od njihovog moralnog konteksta. U tom smislu profesionalizam omogućava racionalnu participaciju u aktima administrativnog zla inače normalnih ljudi, kroz seriju tehnički opravdanih i instrumentalno racionalnih odluka, i uz podršku informacionih tehnologija.
Ono što administrativno zlo čini različitim u odnosu na opšti fenomen zla je činjenica da je njegova pojava najčešće maskirana i da oni koji ga čine nisu svesni da čine zlo jer postupaju u okvirima svoje organizacione funkcije. Šta više, u okolnostima koje predstavljaju moralnu inverziju, ljudi lako upadaju u postupanje kojim čine administrativno zlo pri tom verujući da postupaju ne samo ispravno, nego u skladu sa zahtevom da čine dobro.

Struktura savremenih institucija podrazumeva kompleksnu organizaciju u kojoj je individualna odgovornost difuzno precizirana, a redovan rad podrazumeva fragmentiranu realizaciju očekivanog. I pojedinci i grupe mogu postupati na način koji predstavlja administrativno zlo, a da ne prepoznaju posledice svog činjenja, ili, čak, da veruju da je njihovo postupanje opravdano ili u službi višeg dobra.

Razdvajanje postupanja od njegovog moralnog konteksta uklanja smisao za ličnu odgovornost kao i institucionalnu odgovornost, te svodi razmatranje javnog interesa na dominantnu ideologiju i društvene strukture. Savest se doživljava kao inferiorna u odnosu na instrumentalnu logiku, a moral se transformiše u instrumentalno racionalizovana i legitimisana pravila. Osećaj za indivudalnu odgovornost nestaje kako se povećava distanca između objekta i aktivnosti.

Autor: Aleksandra Bulatović