Životna priča

Savremeni autori iz oblasti filozofskog savetovanja u Americi intenzivno su, tokom proteklih decenija, radili na razvijanju tehnika da se ljudima pomogne da izgrade svoju „životnu priču“ (stručnim jezikom, „životni narativ“) u situacijama kada je integritet te priče narušen. Najjednostavnije rečeno, integritet naše životne priče je narušen onda kada ne možemo na realističan i dovoljno detaljan način da objasnimo kontekst i razloge za svoje postupke u nekom periodu svog života drugima, ili se pak ne sećamo sopstvenih motivacija za važne odluke. Takvo „kidanje priče“ se može desiti zbog traume ili zbog mentalnog poremećaja. Kidanje životne priče, ako se ne rešava, obično je uvod u mentalnu bolest i delimično ili potpuno izolovanje čoveka od zajednice i bliskih ljudi, koji ne mogu da „dopru“ do njegovih bitnih slojeva ličnosti.

th

Prema argumentima Marije Šehtman (Marya Schechtman), u knjizi Konstitucija sebe samog (The Constitution of Selves, Cornell University Press, New York), nas kao ljude od ostalih bića sa čulima razdvaja to što smo „reflektivno samosvesni“ i što imamo ukorenjenu perspektivu na sopstveni život „u prvom licu“. Drugim rečima, naše razumevanje sopstvenog života obično ima formu odluka ili situacija koje doživljavamo kao svoje, i koje vidimo iz jedinstvene pozicije u kojoj doživljavamo određene emocije. Kada dođe do poremećaja „perspektive prvog lica“ čovek o sopstvenom životu govori kao da se dešavao nekom drugom, a ta priča u izvesnom smislu izgleda kao crno-beli film, i lišena je emocija. Ovaj fenomen se naziva „disocijacijom“, to jest „razdruživanjem“ od sebe samog u sopstvenoj životnoj priči i ukazuje na ozbiljnije probleme.

Mentalno zdravlje i životna uspešnost svakoga od nas zavisi od našeg sopstvenog razumevanja sebe samih „u prvom licu“, i to razumevanje ima formu životne priče, u kojoj smo mi glavni akter, i koja ima logično povezanu i istinitu prošlost, sadašnjost i budućnost.

U okviru zdrave životne priče, različite epizode u našem životu imaju smisla u logičnom kontekstu.

Narativ ili životna priča nije samo način mišljenja o našem životu. On je „organizujući princip našeg života (…) sočivo kroz koje filtriramo svoja iskustva i planove za delovanje“. Životna priča nam omogućava da pozitivno delujemo u životu. Ako nemamo jedinstvenu životnu priču živimo kao da smo „u gipsu“. Takve životne okolnosti se mogu manifestovati kao bezvoljnost, neverovanje u to da naše angažovanje može dovesti do bilo kakve promene u svetu oko nas, ogorčenje na sve oko nas, paranoja u formi uverenosti da ljudi oko nas „rade protiv nas“, i drugi destruktivni mentalni sadržaji.

Poremećaji životne priče

Da bi narativ bio autentično sredstvo za utvrđivanje ličnog identiteta i ostvarivanje normalnih životnih odnosa, prema Šehtmanovoj on mora zadovoljavati „uslov artikulacije“ i „uslov realnosti“.

Uslov artikulacije je da životna priča treba da bude drugima razumljiva i da objasni pojedine epizode iz našeg života kao delove razumljive životne celine.

Uslov realnosti je da životna priča mora da bude u saglasnosti sa osnovnim činjenicama koje se mogu opaziti i sa „interpretativnim činjenicama“ – na primer sa razumevanjem nekih društvenih okolnosti koje svi ljudi vide na sličan način (ekonomska kriza, vrednosti zajednice, javni moral, itd.). „Jezgro toga da smo uopšte osoba leži u tome da stupamo u različite odnose sa drugim osobama i samim tim moramo da se složimo o osnovnim karakteristikama stvarnosti u kojoj živimo.“

two girls

U nekim situacijama, kao što su izrazit stres i trauma, ili mentalno oboljenje, životni narativ se kida. Tada se može desiti da se osoba ne snalazi u sopstvenoj prošlosti ili sadašnjosti, i da svoj život predstavlja kao više odvojenih i neusaglašenih „komada narativa“. Na primer, osoba se na poslu predstavlja kao neko ko je iskusan i sve razume, a u to je čak ponekad i sama uverena, da bi se ispostavilo da je do tog zaposlenja bila potpuno zavisna od roditelja i bez ikakvog iskustva. Kada je kidanje narativa drastično, dolazi do kidanja odnosa sa bliskim ljudima, jer se osoba predstavlja kao dve (pa i tri) različite „persone“, i nije u stanju da ponudi jasno, istinito i logično objašnjenje svojih postupaka.

Opisana situacija, prema Šehtmanovoj, zahteva savetovanje radi „krpljenja narativa“. U suprotnom, kvalitet života osobe sa „pocepanim narativom“ i njoj bliskih osoba se sve više pogoršava.

Narativ i mentalni poremećaji

Prema Šehtmanovoj, Žak Polteru (Jacqui Poltero) i američkoj psihijatrici Džejn Filips (Jane Phillips, „Psychopathology and the Narrative Self“, Philosophy, Psychiatry and Psychology 10:4:313-328) kidanje narativa je često rezultat sindroma post-traumatskog stresa (PTSD) ili graničnog (borderline) poremećaja ličnosti u kombinaciji sa elementima shizofrenije (obično kroz paralelni takozvani „shizotipalni poremećaj ličnosti“).

PTSD nastaje kao rezultat izrazite traume (recimo kod žrtava silovanja). O kidanju životnog narativa uticajno je pisala Suzan Brajson (Susan Brison) u svojoj autobiografskoj knjizi o epizodi u kojoj je silovana na jugu Francuske i ostavljena u pećini jer je počinilac mislio da je mrtva.

Najvažniji elementi rekonstrukcije životne priče posle traume su empatično savetovanje i podrška zajednice, što omogućava žrtvi da shvati da je policija, sud i društvo ne smatraju odgovornom za sopstvenu epizodu.

zivotni narativ

Kada je reč o graničnom poremećaju ličnosti kao razlogu za kidanje skripta, Filipsova i ostali ističu da je američka psihijatrija tokom poslednjih godina kombinovanim istraživanjima utvrdila da je ovaj poremećaj zasnovan na biohemijskim procesima u mozgu. Najčešća greška do devedesetih godina prošlog veka bila je da se pokušava lečenje graničnog poremećaja ličnosti samo psihoterapijom, bez antipsihotika, što je i dovelo do statističkog zaključka da je to jedan od dva poremećaja ličnosti (zajedno sa antisocijalnim poremećajem ličnosti) koji se najteže leče ili su praktično neizlečivi.

Naprotiv, istraživanja sprovedena u Americi od devedesetih godina su pokazala da je granični poremećaj izlečiv ako je osnova terapije primena antipsihotika, a prema istraživanjima daleko najbolje rezultate je dao lek „Abilify“, kojim su izlečeni mnogi ljudi od graničnog poremećaja, uz odgovarajuću psihoterapiju.

Rekonstrukcija životne priče kod žrtava graničnog poremećaja je prema ovim autorima gotovo nemoguća bez kratkotrajne upotrebe antipsihotika u trajanju od nekoliko nedelja, tako da se ona u Americi obavlja u saradnji psihijatra, koji propisuje lek, i psihoterapeuta, koji pomaže čoveku da poveže svoju životnu priču.

Rekonstrukcija životne priče

depression_zpsd5172335

Prema Šehtmanovoj i Polteri, najsigurniji znak kidanja životnog narativa je poricanje sopstvenog „autorstva“ svog života. Ljudi čiji narativ je pocepan često odgovornost za pojedine sopstvene postupke pripisuju drugima, kao da oni sami nisu autori tih postupaka. Pri tome se najčešće pojavljuje i jedan od najsigurnijih simptoma psihoze, a to je takozvana „disocijacija“ – čovek o događajima iz sopstvenog života, često sasvim bizarnim, govori bez ikakvog emotivnog i vrednosnog odnosa, kao da su se dogodili nekom drugom. Prema Filipsovoj, ljudi koji pate od ove vrste poremećaja često u stvari imaju neke simptome shizofrenije i iskustvo je pokazalo da se dele u dve grupe.

Prvu grupu čine oni koji regenerišu svoju životnu priču uzimajući farmakoterapiju i prolazeći psihoterapiju. Drugu grupu čine oni čiji se osećaj autorstva sopstvenog života progresivno smanjuje sa svakom psihotičnom epizodom. Stoga je reagovanje u situacijama cepanja životne priče, kada taj narativ ne zadovoljava uslove artikulacije i realnosti, neophodno u kratkom roku.

Reč je o uvidima koji su opšte mesto u savremenoj američkoj psihijatriji, a koje Filipsova sumira i empirijski potkrepljuje. Nakon prihvatanja ovih uvida, ljudi koji pate od cepanja narativa ulaze u drugu fazu, koja podrazumeva etički pravilnu rekonstrukciju životne priče. Etika ove vrste rekonstrukcije narativa je, između ostalog, predmet razmatranja nove filozofske discipline – neuroetike.

Posao filozofa

Šta je u navedenim situacijama posao filozofa kao savetnika? U Americi filozofski savetnici, kao najkvalifikovaniji za logično razumevanje narativa i za njegovu interpretaciju, rade sa licima koja su pod psihijatrijskom terapijom zasnovanom na farmakoterapiji.

U Evropi, filozofski savetnici se ne bave radom sa ljudima koji imaju dijagnostifikovane mentalne poremećaje direktno, već mnogo radije sarađuju sa zdravim ljudima koji imaju autentične etičke ili šire filozofske dileme o svom životu. Oni, međutim, deluju kao konsultanti psihoterapeutima (psiholozima, psihijatrima i socijalnim radnicima) koji rade sa osobama koje su pod farmakoterapijom.

Rekonstrukcija pocepanog narativa uključuje brojne filozofske probleme. Jedan od osnovnih je klasični problem istine, jer naš narativ uključuje elemente imaginacije i naknadne rekonstrukcije, uključujući i davanje smisla nekim postupcima.

Drugi problem je etika rekonstrukcije narativa koja se odvija pod rukovodstvom terapeuta. Ukoliko terapeut postupa sugestivno prema žrtvi cepanja narativa, ili čak daje otvorene instrukcije, on time krši etički kodeks i direktno onemogućava sagovornika da autentično rekonstruiše svoj narativ. Upravo iz toga razloga od 2012. godine je počeo da se primenjuje protokol pisane rekonstrukcije narativa, u korespondenciji između žrtve cepanja narativa i psihoterapeta ili savetnika (ako je reč o nekoj vrsti savetovanja). 2013. godine u Velikoj Britaniji zvanično je uvedena filozofska metoda „biblioterapija“ (terapija čitanjem odgovarajućih knjiga o sopstvenom stanju i pisanih odgovora o simptomima, mišljenju i iskustvima u vezi sa odgovarajućim mentalnim poremećajima) kao „prva linija psihoterapije“.

Tekstovi o rekonstrukciji narativa danas se uglavnom objavljuju u časopisima Philosophy, Philosophy, Psychiatry and Psychology, Medicine and Health Care and Philosophy, i drugim. Filozofi okupljeni u Oksfordu rade na standardizaciji novih metoda u okviru uticajnog „Oksfordskog centra za neuroetiku“. Drugim rečima, rekonstrukcija narativa je danas prepoznata kao posao za sinergijsko delovanje medicinskih doktora, posebno psihijatara, i filozofa, ali pre svega u disciplinarnim okvirima filozofije, o čemu govori i disciplinarno pozicioniranje istraživačkih centara i publikacija. Ova sinergija se pokazuje kao izuzetno produktivna.